Telo i emocije

Emocije su od tela neraskidivo povezane - ne postoji emocija koja, između ostalog, nema i svoju telesnu manifestaciju. Možemo reći da telo pre naše glave zna kako se osećamo. Ponekad se u terapiji dešava da kada pitam klijente kako su se osećali u situaciji koju opisuju, dobijem odgovor:

Osetio sam knedlu u grlu.

Noge su mi se odsekle.

Zaledio sam se.

Dok um ume da potisne, racionalizuje ili negira, telo izražava istinu i pre nego što je postanemo svesni.

U ovom tekstu ću vam ponuditi neke ideje kako da bolje prepoznajte šta vam telo poručuje.

Kako telo izražava emocije?

Svaka emocija ima svoj karakterističan telesni izraz koji je univerzalan, ali se kod svakog čoveka može nijansirano razlikovati. Kada obratimo pažnju na telesne senzacije koje prate emocije, možemo bolje razumeti sebe i ono što se u nama događa.

Tuga se najčešće oseća kao težina. Ramena su slegnuta, telo pogrbljeno, kao da se pokušavamo uvući u sebe i sakriti. Pokreti su usporeni, glas tih, pogled spušten. U grudima osećamo pritisak, u grlu „knedlu“ koja sprečava govor.

Strah dolazi naglo i preuzima kontrolu. Srce ubrzano kuca, dah postaje plitak ili čak zastane. Mišići tela, naročito u ramenima, vratu i nogama, se napinju, spremni na beg ili odbranu. Često osećamo zaleđenost, kao da ne možemo da se pomerimo. Zenice se šire, a čula izoštravaju. Telo pokušava da nas zaštiti od pretnje, stvarne ili zamišljene.

Bes i ljutnja nose eksplozivnost. Vilica se steže, usne zatežu ili stiskaju. Lice se može zacrveneti, puls postaje ubrzan, glas povišen. Telo se naginje napred, zauzima „borbeni“ stav. Ponekad osećamo snažno pulsiranje, toplinu ili čak drhtanje u rukama.

Radost se prepoznaje u lakoći tela. Pokreti su brži, osmeh širok i iskren – često se smeju i oči, ne samo usta. Disanje je duboko i slobodno, telo otvoreno, ruke pokretljive. Glas zvuči toplije, energičnije. Kada smo radosni, telo se širi, povezuje, traži kontakt i deljenje.

Gađenje telo izražava kao odbacivanje. Lice se namršti, nos zgrči, a telo se povlači unazad, kao da želi da se udalji od nečega što mu je neprijatno. Često se zatvaraju usta, a stomak reaguje mučninom. Gađenje je zaštitna reakcija koja nas štiti od onoga što procenjujemo kao štetno.

Iznenađenje traje kratko, ali telo reaguje snažno. Obrve se podignu, oči rašire, usta otvore. Možemo se trznuti, nakratko ukočiti ili naglo reagovati. Telo pokušava da se adaptira na nepoznato, da obradi nešto neočekivano.

Zašto je važno da slušamo telo?

U psihoterapijskoj praksi sam se susretala sa klijentima koji ne umeju sasvim da iskažu kako se osećaju. U takvim situacijama, put do boljeg razumevanja klijenta i izgradnje samorazumenvanja kod njega samog išao bi upravo preko osvešćivanja telesnih senzacija do verbalizacije emocija.Neizostavno bi se radilo i na povezivanju telesnih doživljaja sa konkretnim emocijama, mislima i ponašanjima.

Na primer, radila sam sa klijentkinjom koja je često govorila da se „nervira zbog posla“, ali njene reči su ostajale opšte i neodređene. Kada sam je pitala da obrati pažnju na telo i opiše šta se dešava kad pomisli na odlazak na posao, rekla je: „Kao da mi se stomak zgrči.“

Zajedno smo istražile šta joj taj grč u stomaku govori. Kroz rad je postalo jasno da nije reč samo o „nerviranju“, već o svakodnevnom osećaju nemoći, poniženja i potisnute ljutnje prema šefu koji je bio autoritativan i nepredvidiv.

Kada je počela da osluškuje telo, postajalo joj je lakše da te senzacije poveže sa konkretnim emocijama i iskustvima. To je bio važan korak ka razumevanju i izražavanju onoga što oseća i prvi korak ka promeni.

Kada naučimo da slušamo telo sa radoznalošću otvaramo vrata boljem razumevanju sebe. Umesto da emocije ostaju u magli ili pod kontrolom razuma, dobijaju jasniji oblik i smisao. Tada postaje lakše da ih izrazimo, postavimo granice, zatražimo podršku ili napravimo promenu.

Šta se dešava sa neizraženim emocijama?

Emocije koje ne prepoznamo, ne razumemo i ne izrazimo ne nestaju. One često pronađu svoj put kroz telo. Nekada kao hronični umor, napetost u mišićima, učestale glavobolje, bol u stomaku, nesanicu ili smetnje u disanju. Psihosomatske tegobe su često način na koji telo govori ono što rečima nismo uspeli da izrazimo. Zato bavljenje sopstvenim zdravljem ne obuhvata samo fizičko – ono podrazumeva i bavljenje svojim unutrašnjim svetom i emocijama.

Iako su brojni aspekti veze tela i psihe i dalje nepoznanica, jedno je sigurno - da jedno na drugo utiču i da ima smisla sagledavati ih kao celinu a ne kao nezavisne i odvojive delove.

Telesna svesnost

Telesna svesnost je sposobnost da budemo prisutni u svom telu, da prepoznajemo fizičke senzacije koje se javljaju u različitim situacijama i počnemo da ih slušamo, a ne ignorišemo ili umanjujemo. Ona je most između tela i psihe, vodi nas ka dubljem razumevanju onoga što osećamo, često pre nego što emociju umemo da imenujemo.

Razvijanje telesne svesnosti počinje malim, svakodnevnim koracima. Možemo je vežbati tako što ćemo nekoliko puta dnevno zastati i obratiti pažnju na telo: da li zatežemo vilicu, stiskamo pesnice, uvlačimo stomak, zadržavamo dah? Šta se dešava kada uđemo u prostoriju punu ljudi, kada čujemo neku reč, pomislimo na određenu osobu?

Važno je da ne žurimo da analiziramo te senzacije, već da ih najpre samo primetimo, bez osuđivanja. Možemo ih zamisliti kao unutrašnje signale koji nas obaveštavaju da se nešto događa u nama, i pitati se: šta mi telo sada poručuje?

Kada redovno vežbamo osluškivanje tela, postajemo prisutniji u sopstvenom iskustvu. Učimo da prepoznamo granice, da razumemo sopstvene potrebe, da na vreme uočimo stres, tugu, napetost, bes, umesto da nas preplave tek kada više ne mogu da se ignorišu.

Telesna svesnost nas vodi ka dubljoj emocionalnoj pismenosti – boljem prepoznavanju i lakšem izražavanju emocija čime  doprinosimo očuvanju sopstvenog zdravlja i razvijamo kvalitetniji odnos kako sa sobom, tako i sa ljudima oko nas.