O moralisanju, projekciji i neizrečenim željama

Poslednjih dana svedočimo digitalnom linču i moralisanju kakvo do sada, barem ja, nisam videla. I ne mislim da je sam događaj toliko problematičan (znate već koji), koliko ono što je usledilo: ismevanje, mimovi, osuđivanje, pa čak i zvanične marketinške kampanje koje ovaj događaj koriste kao inspiraciju.

Tekstovi i objave koje su do mene došli uglavnom su govorili o aferama i neverstvu. Međutim, zar nije  interesantnija reakcija sveta (ljudi) na ovaj događaj? Šta dobijamo kada se bavimo tuđim životima? Čemu osuda tako velikih razmera? Čime je ovaj događaj "zaslužio" viralnost a neki drugi (daleko važniji) nisu? I šta to govori o nama?

Ne nudim odgovore, već psihološku perspektivu ovog fenomena sa željom da nas podstakne da se zagledamo u sebe i doprinesemo da ovaj (digitalni) svet ipak bude bolje mesto, nego što je sada.

Čemu moralisanje?

Moralisanjem možemo nazvati čin osuđivanja nečijeg ponašanja, predstavljanje istog kao moralno pogrešnog a često bez uvažavanja konteksta, složenosti situacije i sl. Ovaj čin često implicira poziciju nadmoćnosti i proizvod je "crno-belog" načina razmišljanja, neretko usmerenog ka kontroli i osudi a ne razumevanju.

U psihologiji, moralisanje se povezuje sa mehanizmima odbrane i u njima pronalazi objašnjenje. Pa na primer, neprihvatljive impulse, želje i osobine koje ne priznajemo kod sebe, često "vidimo" u drugima i napadamo ih. Tada govorimo o projekciji. Takođe, kada potajno imamo želju ili impuls ka nečemu "zabranjenom" može se desiti da javno iskažemo izuzetno rigidan moralni stav. To bi bila reaktivna formacija. Moralisanje često ide uz emocionalnu distancu i podelu sveta na "dobre i loše", što je način da izbegnemo neprijatne dileme ili ambivalenciju u sebi. Tada govorimo o disocijaciji i potiskivanju.

Psihoanalitičari bi rekli da je moralisanje u vezi sa potisnutim delovima ličnosti. Unutrašnji moralni sudija (Superego) preuzima kontrolu kada ego ne može da obradi konfliktne želje, rekao bi Frojd. Jung bi rekao da ono što snažno osuđujemo kod drugih često pripada našoj Senci (delu ličnosti koji smo potisnuli jer nije u skladu sa našom slikom o sebi). Tako posmatrano, moralisanje je pokušaj da se Senka ne vidi, ni kod nas, ni kod drugih.

Može li drugačije?

Na internetu naše reakcije nisu bezazlene, one odražavaju i oblikuju našu kolektivnu stvarnost. Senzacionalizam i brzo širenje osuda hrane mehanizme projekcije i moralisanja, pojačavajući podele i emocionalne tenzije. Ne moramo svaki stav javno iskazati. Nije prihvatljivo da se nečiji život eksploatiše zarad lične promocije i profita.

Kada biramo da se ne pridružimo talasu osude, kreiramo sebi i drugima prostor za samorefleksiju, razumevanje složenosti ljudskih motiva i prihvatanje ambivalentnosti. Naš izbor da zaustavimo impulsivne reakcije nije samo lični čin, već doprinos izgradnji zrelijeg, saosećajnijeg i boljeg društva.

Zato, pre nego što uperimo prst ka drugima, zapitajmo se šta naša reakcija govori o nama.