Surfovanje na talasima života: između pasivnosti, proaktivnosti i vremena za mirovanje

U životu, a naročito u terapiji, često osećamo pritisak da stalno napredujemo, menjamo se, budemo aktivni, da nešto „radimo“ sa sobom. Ali stvarnost unutrašnjeg rasta nije linearna. Ona podseća na talase: kreće se, povlači, nosi nas i ostavlja na miru. Na tom talasu postoji prostor i za pasivnost i za proaktivnost, za mirovanje i za akciju.

Pasivnost i proaktivnost - oba su važna

Često posmatramo ove dve krajnosti kao dobre i loše – proaktivnost kao vrlinu, pasivnost kao slabost. Međutim, obe imaju svoje mesto. Pasivnost nije nužno bespomoćnost, već ponekad predstavlja mudru pauzu, unutrašnje povlačenje, pripremu za sledeći korak. Proaktivnost, s druge strane, jeste izraz volje, odluke i kretanja, ali može biti i beg od tišine, pokušaj da „popravimo“ sebe i pobegnemo od trenutne realnosti.

Periodi mirovanja u životu i terapiji

U terapijskom procesu, dolazi do trenutaka kada se čini da se ništa ne dešava. Klijent stagnira, nema „velikih uvida“, sve je tiho. To su često ključni trenuci – vreme kada dešavaju nevidljive promene i integriše naučeno kako bi do spoljašnje promene uopšte moglo da dođe. Mirovanje nije praznina, ono je prostor u kojem se tiha promena već događa.

I u svakodnevnom životu, posle kriza, velikih odluka ili gubitaka, dolazi vreme kada se ništa ne „radi“. I to je u redu. Kao priroda, i mi imamo svoje cikluse.

Prisutnost u trenutku

Postoji velika vrednost u tome da budemo prisutni u onome što nam se dešava, da ne bežimo iz trenutka, čak i kada je neprijatan, zbunjujući ili nejasan. Ipak, često reagujemo suprotno tome: tražimo rešenja ili brz izlaz. Žurimo da pređemo na „sledeće“. Prisustvo u trenutku donosi jasnoću, smirenost i dublju povezanost sa sobom, omogućavajući nam da svesno odgovorimo na život, umesto da reagujemo automatski.

Surfovanje na talasima života možda je najbolja slika za ovo stanje: ne kontrolišemo talase, ali možemo naučiti kako da budemo s njima. Možemo vežbati da prepoznamo njihove oblike, da znamo kada da zaronimo dublje, a kada da se opustimo i pustimo da nas nose.

Ponekad to znači svesno delovanje, ponekad svesno mirovanje – a najčešće, nešto između.