Razumevanje i prevazilaženje anksioznosti

Svako ko se bori sa anksioznošću zna kako izgleda kada telo preuzme komandu, a razum više ne uspeva da ga umiri. Zna i koliko je iscrpljujuće stalno pokušavati da kontroliše nešto što deluje veće od nas i koliko je teško objasniti drugima da to što je “samo u glavi” ne čini problem manjim.

Anksioznost je osećanje koje svi povremeno doživljavamo. Razlikujemo je od anksioznih poremećaja, u kojima strah i napetost postaju intenzivni, dugotrajni i ometaju svakodnevni život - kao što su panični napadi, opsesivno-kompulsivni poremećaj, hipohondrija ili fobije.

Često ćete za anksioznost naići na opis “slobodno lebdeći strah”, jer je ponekad teško povezati je sa nečim konkretnim. Anksioznost doživljavamo kad god predviđamo neku moguću opasnost (stvarnu ili zamišljenu). Dok se strah uvek aktivira u odnosu na realnu opasnost, anksioznost se budi oko predviđene opasnosti (u budućnosti) koja se još nije desila i za koju najčešće ne znamo da li će se desiti. Povremeno svaki čovek doživljava ovo osećanje u susretu sa raznim životnim neizvesnostima, i gotovo niko nije sasvim imun na anksioznost. Ima smisla potražiti pomoć ako doživljavate anksioznost često, ako traje dugo i utiče na svakodnevno funkcionisanje – porodicu, posao, socijalne odnose.

Kako održavamo anksioznost?

Anksioznost u velikoj meri održavamo sopstvenim načinom razmišljanja i životnim filozofijama kojima u neizvesnosti vidimo pretnju, te je sagledavamo kao strašnu i nepodnošljivu. Upravo u tome se krije i jedan od načina rada na ovom problemu.

Kao bića koja mogu da misle o sopstvenom razmišljanju, možemo svoja razmišljanja koja nas vode u anksioznost posmatrati sa strane i sagledati njihovu realističnost, pragmatičnost i istinitost. Zatim ih možemo zameniti uverenjima i filozofijama koje nas neće voditi u anksioznost, već u jedno daleko lakše i zdravije osećanje – zabrinutost.

Sličan princip možemo primeniti i na sopstveno ponašanje. Izbegavanje ili često traženje potvrde da se neće desiti ono što nas brine, ne pomaže u oslobađanju od anksioznosti. Postepeno suočavanje i učenje da tolerišemo anksioznost, hoće.

Dobra vest je da se na ovim problemima danas prilično uspešno radi kroz različite psihoterapijske pristupe i/ili farmakoterapiju. Delim sa vama nekoliko praktičnih koraka koji mogu biti od pomoći:

• Posmatrajte misli sa strane – Kada primetite da anksioznost raste, zabeležite misao koja je pokrenula taj osećaj. Postavite sebi pitanje: “Da li je ovo stvarna opasnost ili samo mogućnost?” Ova mentalna akcija pomaže da razdvojite realnost od pretpostavki.

• Disanje i telo – Anksioznost je često telesna pre nego što je mentalna. Spora i svesna vežba disanja (npr. 4-7-8: udah 4 sek., zadržavanje 7 sek., izdah 8 sek.) može smiriti nervni sistem.

• Mala izlaganja – Ako vas određene situacije plaše, počnite postepeno. Umesto da ih potpuno izbegavate, probajte male korake i nagradite sebe za svaki uspeh.

• Promena unutrašnjeg govora – Umesto da sebi govorite “Ovo je užasno i nepodnošljivo”, probajte: “Ovo je neprijatno, ali podnošljivo”. Ono što govorimo sebi direktno utiče na osećanja.

Svaki mali korak u nošenju sa anksioznošću, produbljivanje disanja, zapisivanje misli, svesno korigovanje unutrašnjeg govora, postepeno izlaganje, gradi nove kapacitete za prevazilaženje problema. Anksioznost se ne mora (niti može) potpuno ukloniti da bismo živeli kvalitetno. Dovoljno je da naučimo kako da upravljamo njom.