Iz inertnosti u aktivan život

O inertnosti

Inertnost, pasivnost, tromost reči su kojima opisujemo stanje iz kojeg nam je teško da se aktiviramo. Besciljno zurenje u ekrane, neangažovanost tela i uma uz neizbežan osećaj praznine i besmisla sve je češći osećaj koji verovatno povremeno prepoznajete i kod sebe samih. A sigurno ste primetili i to da, što ste pasivniji i inertniji sve teže biva pokrenuti se - postoji tendencija štetnog akumulisanja.  Možda ćete povremeno posegnuti za argumentom "Ništa me u ovom trenutku ne interesuje." ili "Neki sledeći put ću to uraditi, sada mi se ne radi." kako biste na neki način opravdali svoju pasivnost, međutim, iako vam možda to donese neku vrstu trenutnog olakšanja, dugoročno, ovaj način razmišljanja vodi u još veću pasivnost.

I dok je zaista ponekad divno ne raditi ama baš ništa, zuriti u plafon, provesti celo jutro u krevetu, preterana inertnost nam značajno narušava kvalitet života.

Strah od neuspeha

Iza preterane inertnosti, ponekad se krije strah od neuspeha. Uverenja koja često implicitno negujemo a hrane strah su najčešće u vezi sa našom procenom potencijalnog neuspeha. Dokle god mogućnost neuspeha gledamo kao nešto što se nipošto ne sme desiti i kao nešto strašno i nepodnošljivo, dotle ćemo izbegavati situacije u kojima procenjujemo da do neuspeha može doći.

"Uradiću ovo kad budem siguran/na da umem."

"Još samo nekoliko tutorijala da pogledam pa ću onda probati da napravim isto."

Vodeći se ovim, ostajemo sve inertniji i sve više odlažemo da realizujemo životne interese, a nezadovoljstvo biva sve izraženije.

Tri forme vitalne zaokupljenosti (po Albertu Elisu)

Ako se zapitamo šta je to što našem životu daje energiju, pravac i smisao, dolazimo do nekoliko osnovnih oblika angažovanosti bez kojih teško možemo da se osećamo ispunjeno.

Albert Ellis ih naziva formama vitalne zaokupljenosti:

Ljubav ili zaokupljenost drugim ljudima.

Stvaralaštvo ili zaokupljenost stvarima.

Razmišljanje ili zaokupljenost idejama.

Preterana pasivnost, inertnost, gluvarenje sprečava nas da se angažujemo i investiramo u ono što nam je kao ljudima zaista potrebno, da bismo vodili smislene i ispunjujuće živote.

Kako gradimo sigurnost

Osećaj sigurnosti je neodvojiv od aktivnosti. Nećemo nikad postati sigurni u nešto pre nego što se oko toga aktiviramo. Dakle, sigurnost ne može biti uslov aktivacije već dolazi kao njen proizvod, rezultat. Što češće i više delamo na aktivnostima koje su nam važne i od životnog interesa za nas, to ćemo u njih biti sigurniji.

Kako prevazići inertnost

Rešenje je, bojim se, krajnje nepopularno.

Pored suprotstavljanja izgovorima zašto oko nečega ne možete da se aktivirate, potrebno je ponekad uraditi ono što nam je od životne važnosti, iako nam se ne radi. Dakle, pogurati sebe, podstaći se, pokrenuti uprkos inerciji i napraviti korak ka onome što želimo. Često motivacija prati akciju, pa je veoma moguće da ćete se nakon neke manje aktivacije osećati motivisanije za neku sledeću i tako u krug. To je način da se razvije aktivan odnos prema životu i životnim željama.