Odnos prema promeni u psihoterapiji

Ljudi se na psihoterapiju javljaju iz različitih razloga, zbog emocionalne patnje, teškoća u odnosima, osećaja preplavljenosti, životnih kriza ili ponavljajućih obrazaca koje ne uspevaju da promene. Iako su povodi različiti, zajednički imenitelj najčešće je želja da nešto bude drugačije nego do sada. Upravo zato je promena jedno od centralnih mesta psihoterapijskog procesa. Način na koji osoba doživljava promenu može značajno uticati na tok i uspešnost terapije.

Koliko vremena će mi trebati da se promenim?

Iza ovog pitanja često se krije očekivanje da se promena desi što pre.

Najiskreniji odgovor koji možete da dobijete na ovo pitanje je:

„Ne znam.”

Niko ne može znati koliko vremena će biti potrebno da se postigne neka promena u emocionalnim doživljajima i ponašanjima. Očekivanje da se promena desi brzo ili da znate kada će se desiti može da postane kamen spoticanja u psihoterapiji i da poveća anksioznost. U redu je želeti da se promena desi što pre, ali je uz to važno prihvatiti realnost u kojoj ne možemo biti sigurni kada i da li će se promena dogoditi. Razloga za optimizam ima. Većina ljudi koji aktivno i posvećeno rade na nekoj promeni često do nje i dođu.

Ne mogu da izdržim da se osećam ovako!

Neke životne situacije i emocije zaista mogu biti veoma teške i iscrpljujuće. U takvim trenucima često imamo utisak da nešto „ne možemo da podnesemo“, iako ljudi uglavnom poseduju mnogo veći kapacitet za nošenje sa teškoćama nego što im se tada čini. Važno je razlikovati osećaj da nam je nešto veoma teško od uverenja da je potpuno neizdrživo, jer način na koji doživljavamo sopstvenu patnju utiče i na to kako ćemo se sa njom nositi.

Osećaj „nepodnošenja” i "neizdrža" često se javlja kod ljudi koji su jako dugo trpeli neku patnju i čiji su se kapaciteti za toleranciju iscrpeli. Zbog toga je važno ne čekati da „dogori”. Probleme je mnogo lakše rešavati pre nego što eskaliraju, a najbolje je, koliko god je moguće, prevenirati ih.

Promena kao cilj vs promena kao put

Promene u psihoterapijskom radu se skoro pa nikad ne dešavaju i ne doživljavaju kao neko veliko prosvetljenje posle kojeg više nismo isti i uspeli smo da dostignemo to po šta smo došli. Ovakvo očekivanje može nas voditi u razočarenje jer nije realistično. Promene se češće dešavaju postepeno, vidimo ih u intenzitetu neke emocije, njenom trajanju i učestalosti. Jednom kad postignemo neku promenu, nije zauvek. Dešavaće se da se vratimo i neki korak unazad pre nego što odemo par koraka unapred. Psihoterapija zaista treba da nam pomogne u tome da postignemo željenu promenu, ne možemo reći da promena nije cilj, ali još važnije, ona je i proces u kojem je svaki korak važan, a ne samo dolazak do cilja.

Paradoks promene

Paradoksalno, onda kada prestanemo da zahtevamo da se promena desi, prihvatimo i podnesemo realno stanje stvari, promena se mnogo lakše postiže. Prihvatanje ne znači pasivnost niti odustajanje, već prestanak borbe sa onim što već jeste. Iz tog mesta smanjuje se unutrašnji otpor, a energija koja je bila vezana za „moram drugačije” postaje dostupna za stvarne, održive korake.