Ponašajni eksperimenti u psihoterapiji

Sećate li se serije MythBusters? U emisiji, tim eksperata testira mitove i „pametne savete“ kako bi ih demistifikovali — da li stvarno funkcionišu ili su samo pusta priča. Svaki epizodni izazov je prilika da se testira nešto u šta se veruje, ali nikada nije bilo provereno.

Ponašajni eksperimenti u psihoterapiji rade baš to, ali na nivou naših uverenja. Umesto da verujemo da su naša uverenja, stavovi, misli istinite, ponašajni eksperimenti nas pozivaju da ih testiramo. Da li je stvarno toliko strašno reći nešto što mislim? Da li će me ljudi odbaciti ako pokažem emocije?

Kao i u MythBusters-u, cilj nije samo da razbijemo mit, već da shvatimo kako i zašto on funkcioniše, kako bismo na kraju stvorili mentalni prostor za nove, zdravije pristupe.

Primer koji ćemo koristiti kroz tekst: Uverenje: „Ako priđem nepoznatoj osobi na događaju, ispašću čudan/na i biću odbijen/a.“

Kako to u praksi izgleda?

(Spoj nauke, radoznalosti i malo hrabrosti)

Recimo da neko čvrsto veruje: „Ako priđem nepoznatoj osobi na poslu ili proslavi i započnem razgovor, pomisliće da sam dosadan/na ili čudan/na.“ Ponašajni eksperiment bi mogao biti da osoba, prilikom sledeće društvene situacije, jednostavno postavi jedno prijateljsko pitanje (npr. „Kako poznaješ domaćina?“ ili „Da li si i ti prvi put na ovakvom događaju?“). Nakon toga, beleži šta se zaista dogodilo.

Terapijski dijalog pre eksperimenta uključuje:

• Dogovor oko konkretnog ponašanja koje menjamo, sa kojim eksperimentišemo (npr. Na sledećem događaju prići ću jednoj osobi i postaviti jednostavno pitanje poput: „Kako poznaješ domaćina?“)

• Definisanje hipoteze (npr. Ako postavim pitanje, osoba neće reagovati neprijatno, možda će čak biti raspoložena da popričamo.)

• Praćenje rezultata eksperimenta (npr. Nakon situacije, proceniću da li je osoba zaista reagovala neprijatno ili je razgovor tekao prirodno, i kako sam se ja osećao/la nakon toga.)

Rezultati eksperimenta

(I „neuspesi“ su uspeh)

Nekada ljudi otkriju da se njihov „crni scenario“ uopšte nije obistinio. Možda su prišli osobi — i ona je ljubazno odgovorila, čak započela duži razgovor. Ništa dramatično se nije desilo.

Ponekad reakcija nije idealna — možda osoba nije bila preterano zainteresovana za razgovor — ali osoba shvati da to može da preživi i da posledice nisu tako strašne kao što je zamišljala.

U oba slučaja, dobijamo dragocen materijal: evidenciju iz stvarnog života koja pomaže da se rigidna uverenja omekšaju. Važno je i da u terapiji obradimo i kako je osoba interpretirala rezultate — jer mi ljudi imamo tendenciju da, ako baš želimo da „dokažemo“ da smo u pravu, i najbezazleniju situaciju protumačimo u skladu sa starim uverenjem. Terapijski razgovor pomaže da zadržimo objektivnost i učimo na temelju iskustva.

Integracija naučenog

(Da novo postane prirodno)

Kad osoba više puta uradi ovakve ponašajne eksperimente i dobije slične rezultate, nova uverenja počinju da se formiraju. Umesto: „Ako priđem ljudima, biću odbijen/a“, osoba počinje da misli: „Ljudi uglavnom vole da popričaju, a i ako me odbiju - ništa strašno.“

Ključna reč je ponavljanje. Kao što ne naučimo voziti bicikl posle jedne vožnje, tako i nova uverenja jačaju postepeno, kroz iskustvo. Na kraju, cilj nije samo da znamo da možemo drugačije — već da to postane naš spontani način funkcionisanja.

Zrno po zrno, pogača

Ako ste se ikada pitali „Da li ja mogu da se promenim?“ — odgovor je: da, ali ne samo razmišljanjem već i praktikovanjem.

Ponašajni eksperimenti su poziv vašem unutrašnjem naučniku da sa znatiželjom istraži nove puteve i ponašanja koja će nas voditi kreiranju kvalitetnijeg života.

Promene dolaze kroz naizgled sitne, ali kontinuirane adaptacije sopstvenog ponašanja koje dugoročno dovode do željenih i promena.